DIJABETESNI DISTRES

“Prihvatila sam činjenicu da sam dijabetičar, i nastavljam dalje, jer je to moja nova realnost.izabrala sam život i najviši stepen zdravlja koji mogu dostići sa dijabetesom.Prigrlila sam SVE što čini MOJ ŽIVOT:”

Nastanak šećerne bolesti je  uslovljen  interakcijom bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Najvažniji biološki faktor za nastanak šećerne bolesti je insulinska rezistencija, koja je u određenoj meri uslovljena genetskim predispozicijama, ali na čiju ekspresiju imaju značajan  uticaj bihejvioralni faktori (prekomerna telesna težina i nedovoljna fizička aktivnost), psihološki faktori (depresivnost) i socijalni faktori (nizak socioekonomski status). Svaki od ovih rizičnih faktora ne deluje samo pojedinačno, već i kroz interakciju s
drugim faktorima, kao što  pokazuju istraživanja o ulozi depresivnosti u nastanku šećerne bolesti.

Šećerna bolest ima karakteristike koje za mnoge pacijente mogu biti opterećujuće u emocionalnom smislu: zahtevno samozbrinjavanje i samokontrola bolesti, povremene akutne komplikacije (hipo- ili hiperglikemija) te moguće hronične komplikacije. Ovo je jedan od mehanizama kojima bi se delom mogla objasniti veća učestalost depresivnih tegoba kod osoba
sa šećernom bolešću nego u opštoj populaciji. Istraživanja pokazuju da je distres neposredno nakon dijagnoze šećerne bolesti obično nizak, posebno kod asimptomatskih osoba koje nisu na intenzivnom režimu lečenja (Thoolen, de Ridder, Bensing, Gorter i Rutten, 2006). Njihov distres raste posle 2-3 godine, verovatno povezano s progresijom bolesti. Osobe koje se od šećerne bolesti tipa 2 leče insulinom, što podrazumeva veću progresiju bolesti i zahtevniji režim lečenja, imaju veći distres uslovljen  dijabetesom nego osobe lečene promenom životnog stila i/ili peroralnom terapijom (Delahanty i sur., 2007).  Intenzitet lečenja i nivo  progresije bolesti u znatnoj meri determinišu i psihološku prilagođenost na bolest. Pri tome se povišeni distres ne mora smatrati neadaptivnim, s obzirom da on može biti motivišući za preduzimanje adekvatnih zdravstvenih ponašanja.

Faktori koji mogu doprineti da dijabetički distres u toku jedne posmatrane godine pređe sa nekliničkog na klinički nivo jesu: ženski pol, postojanje velikog depresivnog poremećaja u anamnezi, veći broj akutnih stresnih događaja ili više hroničnog stresa u posmatranom razdoblju, veći broj komplikacija šećerne bolesti i slabije samozbrinjavanje dijetom i fizičkom aktivnošću (Fisher i sur., 2009). Pri tome su negativni životni događaji pojačavali nepovoljne efekte  loše glikemijske regulacije i komplikacija na pojavu povišenog dijabetičkog distresa.

#dijabetičkidistres;#dijabetes;#emocionalnozdravlje;#hipoglikemija;#glukogel;