IMUNOLOŠKI UZROCI NEPLODNOSTI KOD ŽENA
Uvek se nakon neuspelog postupka VTO (vantelesne oplodnje) pokušava pronaći razlog ili objasniti zašto je do toga došlo. To nije lako ni lekarima ni pacijentima. Činjenica da nakon neuspelog postupka vantelesne oplodnje treba pokušati ponovo s istim protokolom, previše je pojednostavljena. Postoje brojni razlozi, osim embriološkog, koji mogu biti odgovorni za neuspeh postupka. Jedan od razloga neuspeha VTO postupka jesu upravo imunološki faktori koji mogu izazvati izostanak implantacije.
Imunologija i implantacija
Proces implantacije počinje šest do sedam dana nakon oplodnje jajne ćelije. U to vreme specijalizovane embrionalne ćelije (trofoblast), koje kasnije postanu placenta, počinju rasti u kontaktu s endometrijumom (zidom maternice). Kad se trofoblast i endometrijum sretnu, počinje dijalog između embriona i imunološkog sistema majke stvaranjem citokina. Jednostavno rečeno, imunološki sistem majke pokušava razumeti da li je embrion strano telo koje preti njenom zdravlju (npr. infekcija) i koje treba odstraniti, dok zametak pokušava reći majci „nemoj me ubiti, ja sam tvoj“, pa je za to potreban složen imunološki dijalog. Od najranije faze, trofoblast uspostavlja osnov nutritivnog, hormonskog i disajnog razmenjivanja između majke i deteta. Interaktivan proces implantacije je važan ne samo opstanku ploda u ranoj trudnoći već i zbog kvaliteta života deteta nakon rođenja.
S obzirom da je imunološki dijalog toliko važan, nije čudo da je nenormalnost u imunološkoj interakciji tokom implantacije predstavljena kao uzrok rekurentnih spontanih pobačaja, gubitka ploda u kasnoj trudnoći, neuspeha IVF-a i neplodnosti. Nepotpuna lista imunoloških faktora u tim situacijama uključuje antifosfolipidna antitela (APA), antitela na štitnu žlezdu (antithyroid antibodies, ATA), i verovatno najvažnije od svega, aktivirane NK ćelije (natural killer, prirodne ubice). Trenutno te imunološke markere mogu adekvatno i precizno meriti samo nekoliko visoko specijalizovanih laboratorija za reproduktivnu imunologiju u SAD-u, iz krvnih uzoraka pacijenata.
Faktori rizika
Žene koje su u riziku za nastanak imunoloških problema:
- neobjašnjeni ili uzastopni neuspeli postupci vantelesne oplodnje
- endometrioza
- idiopatska neplodnost
- porodična istorija autoimunih bolesti (npr. reumatoidni artritis, lupus ili hipotireoidizam)
Umesto da prouzrokuje izostanak implantacije, detektirani APAs (kod žena gde neplodnost nije muški faktor) su verovatno markeri za rizičnu populaciju.
Antifosfolipidna antitela (APA)
Brojni stručni radovi potvrdili su da pacijentkinje sa dva ili više neuspela postupka vantelesne oplodnje često imaju povišene nivoe cirkulišućih antifosfolipidnih antitela. Do 50% žena s endometriozom i idiopatskom dijagnozom imaju APA-ove u krvi.
Natural Killer (NK) ćelije
Nakon ovulacije i tokom rane trudnoće, NK ćelije čine više od 70% belih krvnih zrnaca u endometrijumu. NK ćelije proizvode mnogo lokalnih hormona zvanih TH-1 citokina. Nekontrolisano i preveliko izlučivanje TH-1 citokina je vrlo toksično trofoblastima i endometrijalnim ćelijama, i dovodi do programirane smrti tih ćelija (apoptozi), i dakle, izostanku implantacije.
Citotoksični limfociti (CTLs)
CTLs izlučuju toksine (perforine i granzime) i TH-1 citokine koji su antiteza TH-2 citokinima (koji su neophodni za aktiviranje B-ćelija koje produkuju antitela). Toksini i TH-1 citokini oštećuju ili ubijaju ćelije koje formiraju koren embrionalanog sistema (tj. trofoblast). CTLs i NKa ćelije regulišu i kontrolišu do kojeg se stepena trofoblast i placenta stapaju s endometrijumom kao i do kojeg će stepena majčino telo prihvatiti i tolerisati alograft, stranu fetalnu transplantaciju tj. embrion.
Gyinos kao dodatak ishrani koji sadrži mio inozitol i folnu kiselinu klinički dokazano povećava kvalitet jajnih ćelija i uspostavlja spontanu ovulatornu aktivnost kod žena koje imaju izražene simptome insulinske rezistencije i policističnog ovarijalnog sindroma.
