HIPERINSULINEMIJA I INSULINSKA REZISTENCIJA
Hiperinsulinemija i insulinska rezistencija (IR) često su prisutne kod žena sa PCOS(Policistični ovarijalni sindrom), a u literaturi je opisana incidenca IR u rasponu od 44% do 70%. Hiperinsulinemija i IR su prisutne kod žena sa PCOS nezavisno od stepena gojaznosti, rasporeda masnog tkiva i nivoa cirkulišućih androgena, što kod njih povećava rizik za nastajanje poremećaja tolerancije glukoze i tipa 2 diabetes mellitusa.
Insulin reguliše homeostazu glukoze stimulacijom uzimanja glukoze u ciljnim tkivima, adipocitima, skeletnim i srčanom mišiću, kao i smanjenjem sinteze glukoze u jetri.
Insulin smanjuje lipolizu što za posledicu ima snižavanje nivoa slobodnih masnih kiselina u cirkulaciji, a to dodatno može uticati na smanjenje produkcije glukoze u jetri.
Insulinska rezistencija (IR) se definiše kao smanjena sposobnost insulina da posreduje u ovim metaboličkim procesima (na iskorišćavanju glukoze, njenoj produkciji i lipolizi), što za posledicu ima potrebu za povećanom količinom insulina za postizanje ovih metaboličkih efekata. U skladu s tim IR karakterišu povišeni nivoi insulina u krvi, bazalno i tokom odgovora na hiperglikemiju.
Patogeneza insulinske rezistencije kod žena sa PCOS obuhvata interakciju genetskih faktora, uticaja okoline tokom intra- i ekstrauterinog života, kao i mogućnost njihove adaptacije na povećan energetski unos. Poznato je da prenatalna izloženost delovanju androgena ima direktan i trajan efekat na ženski plod, povećanje broja β ćelija. Ovo izaziva izmenjenu funkciju pankreasa koja se ispoljava primarnim hiperinsulinemijskim odgovorom na glukozu, što je početak budućih metaboličkih poremećaja. Tokom puberteta, kada inače dolazi do prolaznog pada insulinske osetljivosti, dolazi do razvoja insulinske rezistencije i hiperinsulinemije .
Kod žena sa PCOS ispoljena je tkivno selektivna insulinska rezistencija.Naime, rezistencija na metaboličku aktivnost insulina primarno je opisana u skeletnim mišićima, masnom tkivu i jetri, dok je osetljivost na uticaj insulina na steroidogenezu ostala neizmenjena, kako u nadbubrežnim žlezdama, tako i u jajnicima, što predstavlja paradoks karakterističan za PCOS .
Iako su ranije studije preko subkliničke inflamacije povezivale insulinsku rezistenciju sa gojaznošću , novija istraživanja su potvrdila prisustvo insulinske rezistencije i kod normalno uhranjenih žena sa PCOS.Tako su Morciano i saradnici u svom istraživanju pokazali da insulinsku rezistenciju ima 26,3% žena sa PCOS čiji je indeks telesne mase (ITM) manji od 25 kg/m2.
Gyinos kao kombinacija mio inozitola i folne kiseline je klinički dokazano efikasna terapija insulinske rezistencije i policističnog ovarijalnog sindroma uz odgovarajući higijensko- dijetetski režim.
