SVI PRIČAJU O INSULINSKOJ REZISTENCIJI!
Inzulinska rezistencija podrazumijeva stanje organizma kod kojeg dolazi do slabljenja perifernog efekta insulina, čija je glavni zadatak olakšavanje prelaska šećera, glavne energetske sirovine, iz krvi u ciljana tkiva (jetru, mišiće, masno tkivo).
Posledica nedovoljnog perifernog efekta insulina manifestuje se u pojačanoj proizvodnji i pojačanom izlučivanju insulina iz beta ćelija pankreasa zbog očuvanja ravnoteže šećera u krvi, a takvo se stanje naziva hiperinsulinemijom.
Kratkoročno povišena koncentracija insulina u krvi dovodi do neugodnih simptoma kao što su naglo nastale slabosti, drhtavice i subjektivni osećaj gladi koji se dodatno pogoršava nakon konzumacije obroka bogatih ugljenim hidratima.
Do navedenih smetnji dolazi zbog pada vrednosti šećera u krvi, odnosno dolazi do hipoglikemije, što je samo po sebi razumljivo jer glavni zadatak insulina je smanjenje šećera u krvi (glikemije).
Hipoglikemija, najčešće se manifestuje postprandijalno( posle obroka), je i najčešći fizikalni znak insulinske rezistencije. Zbog poremećaja ravnoteže šećera u krvi, organizam mora angažovati dodatne odbrambene mehanizme, kao što je porast nivoa hormona stresa u krvi (adrenalin, kortizol, prolaktin), čime organizam sam koriguje poremećaj i vraća se u ravnotežno stanje, koje nazivamo homeostazom.
Postavljanje dijagnoze
Kod postavljene kliničke sumnje na insulinsku rezistenciju, do laboratorijske potvrde dođe se vrlo jednostavno. Potrebno je uraditi 2-satni OGTT (eng. oral glucose tolerance test) s određivanjem vrednosti šećera i insulina natašte i dva sata nakon opterećenja ugljenim hidratima.
Procenu insulinske rezistencije, odnosno stepen izraženosti iste je potrebno da uradi internista, endokrinolog i dijabetolog, koji će uzevši u obzir kliničke pokazatelje insulinske rezistencije (najčešće u sklopu postprandijalne hipoglikemije) i dobijene laboratorijske nalaze, proceniti radi li se o umerenom ili teškom stepenu insulinske rezistencije i da li je došlo do manifestne šećerne bolesti. Obično se vrednost postprandijalnog insulina iznad 347 pmol/L smatra dovoljnim pokazateljem insulinske rezistencije.
HOMA indeks jedan je od načina procene insulinske rezistencije i dobija se računski, iz vrednosti glukoze i insulina natašte.
Posledice insulinske rezistencije
Osim kratkoročnih efekata, postoje i dugoročni efekti insulinske rezistencije. Zbog anaboličkih svojstava insulina,višak u proizvodnji, izlučivanju i delovanju povećava sklonost gojaznosti, dovodi do poremećaja menstrualnog ciklusa, što kod žena može imati za posledicu smanjenu plodnost. Prema skorijim istraživanjima insulinska rezistencija je jedan od mogućih aktivatora autoimunih upalnih procesa koji dovode do autoimune bolesti štitne žlezde s posledičnim Hashimotovim tireoiditisom.
S druge strane savremen način života, pre svega nedovoljno kretanje i prekomerni unos hrane s posledičnom sveprisutnijom gojaznošću, samo po sebi podstiče insulinsku rezisteniju sti vara začarani krug u slučaju da se ovaj zdravstveni problem ne prepozna na vreme. Sve češće se u praksi srećemo sa šećernom bolesti tipa 2 kod mlađih osoba (inače kolokvijalno nazivan “staračkim šećerom”), a sve manje nas iznenađuje pojava ove bolesti kod dece i adolescenata s prekomernom telesnom težinom.
Kako se boriti protiv insulinske rezistencije?
Prvi korak je u promeni životnih navika i fizičkoj aktivnosti. Vrlo je poželjno i korisno postupno krenuti s rekreacijom i biti uporan, kontinuirano se rekreirati.
Drugi korak je u redukciji unosa ugljenih hidrata kroz ishranu. To ne podrazumeva stroge redukcijske dijete, već izbacivanje rafinisanih ugljenih hidrata iz ishrane.
Treći korak, je uvođenje lekova i dodataka ishrani koji efikasno povećavaju insulinsku osetljivost.
Gyinos sadrži mio inozitol koji „imitira“ efekte insulina u organizmu i reguliše na brz i jednostavan način metabolički sindrom nastao zbog insulinske rezistencije.
